Српски језик - језик без самогласника

Примера таквих речи у српском језику је веома много, тако да оне у великој мери утичу на мелодију српског језика у целини. Вреди напоменути да већина таквих речи има словенско порекло, а у неким од њих носиоци руског језика сасвим лако препознају њихово значење. Таквим речима се односе, на пример, именице <крв> (рус. кровь), <срце> (рус. сердце), <дрво> (рус. дерево), <смрт> (рус. смерть), <црв> (рус. червь), <крст> (рус. крест); прилози <брзо> (рус. быстро), <чврсто> (рус. крепко); придеви <српски> (рус. сербский), <хрватски> (рус. хорватский), <црни> (рус. черный), <црвени> (рус. красный); глаголи <држати> (рус. держать), <пржити> (рус. жарить), редни бројеви <први> (рус. первый), на крају, само име земље <Србија>, као и многе друге речи, образовани су на сличан начин.

При томе се нагласак ставља на начин који је невероватан за руског човека - на сугласник, што за носиоце руског језика чини потешкоћу приликом изговарања. Међутим, за оне који су се некада упознали са руским курзивом, ова прича изгледа познатом: неколико векова пре, писмени руски језик је функционирао на таквом принципу, то јест, многи самогласници при писању су испадали из речи. Међутим, нису испадали у изговору, па је недостатак самогласника у српском језику, за носиоце руског језика, ова појава изузетно необична.